Академик Славко Леовац је рођен 27. марта 1929. године у Мостару. Умро је 5. марта 2000. године. Основну школу и гимназију завршио је у Сарајеву. Студирао је класичну филологију на београдском Филозофском факултету. Докторску дисертацију „Хеленска мисао и српска књижевност XX вијека“ одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1962. године. У међувремену је радио као уредник у издавачким предузећима „Свјетлост“ и „Веселин Маслеша“ у Сарајеву. Прве књижевне и научне радове објавио је крајем 1952. и почетком 1953. године. Од маја 1957. до 1974. године био је један од уредника часописа за књижевну и умјетничку критику „Израз“. Од октобра 1962. године постаје наставник, прво доцент, па потом вандредни професор на катедри за југословенске књижевности Филозофског факултета у Сарајеву. Године 1970. оснива катедру за општу књижевност, на којој предаје античку књижевност и модерни европски роман, а 1972. године изабран је за редовног професора.

На почетку рата 1992. године, избачен је из службе, малтретиран и затваран са супругом, да би, послије пет мјесеци борбе за опстанак, побјегао из Сарајева. Од октобра 1992. године био је професор на катедри српске књижевности Филолошког факултета у Београду, а гостујући професор у Бањој Луци и Источном Сарајеву. Био је предсједник и члан комисија у раду и одбранама доктората и магистарских радњи у Сарајеву и Београду. Учествовао је у многим научним и стручним скуповима у земљи и иностранству.

Славко Леовац је био члан књижевника Југославије од 1956. године. Као члан Дегације Савеза књижевника и ПЕН-клуба учествовао је на конгресима, скуповима и колоквијима у земљи и иностранству. За свој књижевни и научни рад добио је Априлску награду Сарајева (1960), Двадесетседмојулску награду Босне и Херцеговине (1965), „Веселин Маслеша“ (1988) и друга признања. Изабран је за дописног члана Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине 1987. године. Заједно са неколицином чланова Академије учествовао је у оснивању и развоју Академије наука и умјетности Републике Српске 1996. године и изабран за потпредсједника Академије. Године 1997. изабран је за редовног члана Академије наука и умјетности Републике Српске. Био је члан одбора за проучавање историје српске књижевности Српске академије наука и умјетности, члан Одбора за језик и књижевност Матице српске, Управног одбора Српске књижевне задруге, члан неких савјета и слично. Запажени су значајни доприноси академика Леовца у раду АНУБиХ , и у низу научних и културних акција Академије наука и умјетности Републике Српске, посебно у његовом учешћу на скуповима „Српски духовни простор“ и „Живот и дјело Алексе Шантића“. Академик Леовац је, заједно са другим активним члановима Академије, посебно њеног Предсједништва, афирмисао Академију у Републици Српској, у Србији и Црној Гори (што се види по многим заједничким акцијама САНУ, ЦАНУ и АНУРС). Славко Леовац је објавио преко 350 студија, расправа, огледа и чланака, 18 књига углавном из опште књижевности, теорије (поетике) књижевности и нарочито, из области историје и критике српске књижевности. Већину својих, чешће мањих критичких радова, у виду књижевних и позоришних осврта и чланака, које је објавио у часописима и новинама, Леовац није објавио у посебним књигама. Из области историје књижевности и компаративне књижевности, и то синтетичких разматрања су сљедеће књиге Славка Леовца : „Светло и тамно“, „Преглед књижевности Босне и Херцеговине 1918-1956 (Сарајево, 1957), „Хеленска традиција и српска књижевност XX вијека (Сарајево, 1963), „Књижевна критика у Босни и Херцеговини 1878-1941“, (Сарајево 1991). Огледе и чланке о савременим књижевним писцима и дјелима садрже књиге: „Мит и поезија“ (Сарајево, 1960), Метаморфозе (Сарајево, 1965), Критика и креација (Сарајево, 1972). засебно стоји „Портрети српских писаца XIX стољећа. Затим је Славко Леовац написао и објавио студије, монографије, о неким од најзначајнијих српских писаца XX вијека: „Приповедач Иво Андрић (Нови Сад, 1979), „Романсијер Милош Црњански“ (Сарајево, 1981), „Момчило Настасијевић (Горњи Милановац, 1983), „Јован Дучић, књижевно дело“, (Сарајево, 1985), „Књижевно дело Исидоре Секулић“ (Београд, 1986).