Освећење и отварање Српско-православне основне школе у Блажују – у недјељу, 13. октобра 1891. године освјештана је и отворена Српско-православна школа у присуству многобројног народа, који се сабрао из околних села и парохија. Отворењу су присуствовали митрополит Ђорђе Николајевић са архимандритом Венијамином Николиновићем и ђаконом Ђорђем Бјелановићем, изасланици Конзисторије, свештенства, Српске сарајевске црквене општине, Српско-православни богословски завод у Рељеву, учитељи основне сарајевске српске школе, пјевачко друштво „Слога“, предсједник Српске црквене општине мостарске, окружни и котарски престојник, и велики број српског народа.

Први учитељ био је Лука Чупић. Завршио је богословију у Рељеву. Након Чупића, дошао је Алекса Човић. Радио је у школи 1891. године и тад је било у првом разреду 16 ученика (четрнаест дјечака и двије дјевојчице), у другом разреду пет, у трећем седам (пет дјечака и двије дјевојчице), у четвртом пет ученика. Свега је било 33 ученика. У овој школи као учитељи радили су Јованка Шиљак, Михаило Поповић, Љубомир Рајаковић, Милош Шкарић, Трифко Зец, Митар Трифуновић, Јово Петровић, Светислав Торњански и др.

Извор: Ранко Билинац Црква Светог Саве у Блажују, Источно Сарајево, 2022.

Босанско-херецеговачки источник, 1891, Год. 5, бр. 11/12 https://pretraziva.rs/pregled/bosansko-hercegovacki-istocnik/1891-11-01

Октобар 1907. године – излази педагошко-књижевни лист Српска школа. То је био орган српског учитељског удружења. Први уредник био је учитељ Никола Банишић, а касније Милош Попара. У Српској школи сарађивао је већи број учитеља који су иначе радили у државним школама. Тематика часописа била је одбрана српских школа и оправданост њиховог постојања. Послије ступања на снагу Уредбе о црквено-школској аутономији учитељи у Српској школи захтијевају да се однос црквених власти према школи мијења и да се школа осамостаљује. Објављен је већи број написа чији је смисао еманципација школе и учитеља од црквених форума, протести против обавезног ангажовања учитеља у црквеним службама (пјевање у цркви, учествовање на погребима, бесплатан административни рад у црквеним општинама итд). Српска школа је редовно објављивала педагошке радове из области васпитања и васпитних утицаја на ученике. Теоретске написе из психологије објављивао је редовно и за све вријеме излажења др Пајо Радосављевић, доцент универзитета у Њујорку. Српска школа доносила је чланке истакнутијих педагога из Србије (др Војислав Бакић, Сретен Аџић, др Милан Шевић итд). Прикази књига, осврти на уџбенике, биљешке о педагошким кретањима у другим земљама, као и персоналне промјене у редовима српског учитељства у Босни и Херцеговини, објављени су говото у сваком броју. Часопис је сачувао много података о историји школа, па представља и значајан прилог за историју педагошке мисли у Босни и Херцеговини. Штампан је ћирилицом, а излазио је у свескама до 1912. године у сарајевским штампаријама: Ристе Ј. Савића (1907−1910), Српској дионичарској штампарији (1911) и Пијуковић и друг (1912), на формату 23,5 x 15 i 30 x 23 cm. Излазио је мјесечно, десет пута годишње и најчешће на 32 странице.

ИЗВОР: Митар Папић Школство у Босни и Херцеговини за вријеме Аустроугарске окупације: (1878-1918), Сарајево, 1972.

Дана 1. октобра 1912. године отворена је Трговачка академија у Сарајеву. У први разред уписана су три одјељења са 129 редовних и 14 приватних ученика. Уписивани су ученици из свих крајева Босне и Херцеговине, али и изван граница. Упис ученика са овако широке територије условљен је стипендирањем. Према Статуту, у школу су се могли уписивати ученици који су завршили трговачку школу или нижу гимназију. Ученици завршеног четвртог разреда класичне гимназије могли су се уписати иако су имали негативну оцјену из класичних језика, као и ученици реалних гимназија који су имали слабу оцјену из нацртне геометрије. Путем пријемног испита могли су се уписати кандидати који нису завршили наведене школе. Школа је почела радити у тек довршеној новој згради реалке. У првој години рада школа је добила свој статут. То је најкомплетнији документ те врсте. Статутом су прописани наставни план и програм, организација школске године, школски празници, начин и услови уписа и испита, статуси ученика и наставника итд.

Предмети на Трговачкој академији били су: Српскохрватски језик; Њемачки или мађарски језик; Француски језик; Опћа и трговачка географија; Алгебра, геометрија, политичка аритметика; Трговачка аритметика; Природопис; Физика; Хемија и хемијска технологија; Познавање робе и механичка технологија; Наука о трговини; Трговачко дописивање; Књиговодство; Узорна пословница; Познавање закона, устава и управе; Народно господарство; Стенографија и Хигијена. Статутом школе предвиђена је могућност увођења италијанског, енглеског, турског, бугарског, румунског и грчког језика као необавезних наставних предмета. За стручне предмете бирани су комерцијални и банковни стручњаци, а опште-образовне предмете предавали су професори гимназија, и то најчешће хонорарно. Први директор био је Стеван Жакула. Послије Другог свјетског рата школа је промијенила назив у Средња економска школа у Сарајеву.

Послије завршеног четвртог разреда полагао се испит зрелости. Испит је био писмени и усмени. Писмени испит полагао се из српскохрватског, њемачког и француског језика, рачуна и узорне псоловнице, а сумени из тих предмета и још из трговачке аритметике, познавања Балкана, трговачког земљописа, познавање робе, технологије, хемије, науке о трговини и трговачком законодавству.

На другој години рада ученици су основали три удружења: спортски клуб, тамбурашко-пјевачко друштво "Младост" и удружење против употребе алкохола "Јединство".

ИЗВОР: Митар Папић Школство у Босни и Херцеговини за вријеме Аустроугарске окупације: (1878-1918), Сарајево, 1972.

Мис Аделина Паулина Ирби је рођена 18. децембра 1831. године у Енглеској, у имућној породици – дјед по оцу јој је био лорд, а отац адмирал и комадант енглеске флоте. Мајка јој је потицала из породице најугледнијих нотингемских банкара. Богатство и племенито поријекло су јој омогућили да похађа престижни Универзитет у Лондону. Интелигентна, обдарена, упорна и радознала, она је студирала филозофију, а занимала ју је археологија, етнологија, историја и социологија. По завршетку студија, путовала је, са својом пријатељицом Георгином Мјур Макензи, по Европи, обишавши Њемачку, Аустрију, Чешку, Пољску и Мађарску. О овим путовањима објавиле су књигу путописа Кроз Карпате.  Године 1861. кренуле су на своје друго путовање и нашле се на Балкану, одушевљене нарочито српским народом у БиХ. Три године су обилазиле Бугарску, Босну, Србију, Албанију, Црну Гору, Грчку и Македонију. Написале су књигу Путовање по словенским земљама Турске у Европи, која је штампана у Лондону 1866. године.

Мис Ирби и Мис Макензи су свој пут по јужнословенским земљама завршиле у Босни. Настаниле су се у Сарајеву са намером да помогну народу: да га образују, просвјећују и уче. Оне су успјеле да од везира Топал Осман-паше добију ферман за отварање Женског завода у Сарајеву. Зграда Завода подигнута је 1869. године уз помоћ пруског конзула Ота Блауа, а средства су обезбиједили: Друштво за унапријеђење школовања хришћана у Босни и Херцеговини, Аделина Ирби и Георгија Макензи из својих личних средстава, затим Ото Блау и још неки његови пријатељи из Велике Британије. Завод су, у почетку, похађале кћери грађа Сарајева, без обзира на вјерску припадност, али убрзо се то промијенило. Завод је народу био представљен као центар за ширење протестантизма што је изазвало отпор и непријатељство према њему. Како би доказала да њен Завод није протестанстска школа, Аделина Ирби довела је из Београда учитељицу Сару Панић и богослова Симеона Чајкановића, родом из Сарајева, да буду учитељи. Новопостављени учитељи успјели су да својим осмишљеним радом и одговарајућим програмима учине да Завод стекне углед и поштовање. Сваке недјеље Сара Панић и Мис Ирби ишле би са ученицама на недјељну службу у Стару православну цркву. У Завод су примане сиромашне дјевојчице без родитеља, а осим образовања, ту су налазиле заштиту од многих недаћа, смјештај, храну, одјећу, обућу и књиге. Из овог Завода излазиле су прве школоване учитељице у српским школама широме Босне и Херцеговине.

У вријеме Херцеговачког устанка 1874. и 1875. године, а и касније, током српско-турских ратова, 1876-78, њене хуманитрне активности су биле достојне историјског памћења, прије свега у збрињавању избјегле сиротиње и дјеце. По избијању устанка, затворила је школу и вратила се у Енглеску, ради прикупљања средстава, хране, одјеће и новца за збрињавање избјеглог српског становништва. На територији од Сарајева до Далмације и Славоније је спасила животе преко 40.000 људи. Основала је фонд за помоћ избјеглом народу. Градила је домове за сирочад, насеља за смјештај бескућника, набављала лијекове за болесне и рањене, отварала школе. Сав свој иметак, знање и образовање посветила је и дала образовању и васпитању омладине у Босни и Херцеговини.

Мис Аделина Ирби се упокојила 15. септембра 1911. године, а широм Сарајева заставе су биле спуштене на пола копља, црна платна су висила са прозора и балкона, а цвијеће је слано из свих крајева Босне и региона. По сопственој жељи, мис Ирби је сахрањена на Кошевском гробљу у Сарајеву, гдје јој је 1914. године подигнут и споменик. Мис Ирби јe тестаментом, у енглеском конзулату, завјештала своју имовину, у вриједности од милион круна, српском културнм друштву Просвјета и Добротворној задрузи Српкиња у Сарајеву.

ИЗВОР: Даница Чоловић, Срђан Чоловић Племенита Мис Ирби, Србиње; Београд, 2004.

МИС ИРБИЈЕВА

Ступила си нама...Усред ноћи тавне

Мученика земљу, која нема зоре,

Привила си души, гдје планете горе,

О, велика жено Британије славне!

Преко наших поља, гдје купине стоје,

Неуморно, као сијач Богом дани,

Сијала си испод магла непрестани`

Све звијезде срца и љубави своје.

И свуда гдје паде твоје зрно чисто –

Плод обилан, златан сузом је

Заблист`о,

На славу и хвалу теби, наша мати!

И вијекова многих када конац буде,

Овдје на олтару ове српске груде,

Пред твојијем ликом

Кандило ће сјати.

                                    Алекса Шантић, 1911.

ИЗВОР: Дигитална библиотека Србије     

РЕКЛИ СУ О МИС ИРБИ

Мис Ирби је по природи била повучена и није залазила у друштво. Међутим, много је ценила рад мога мужа, што се види по томе што нас је често посећивала и интересовала се како радимо и како живимо. Исто тако и своје пријатеље Енглезе, који би је посетили при пролазу кроз Сарајево, доводили би нам у посету, да им покаже један наш (српски) дом и културни рад. Кад год би нас посетила, увек би ме матерински саветовала о много чему, а нарочито да се не одајем моди, јер то, вели, не води добру и напретку, пошто раскошан живот доноси дуг на врат, па би увек рекла: „Стоја, дуг је зао друг.“

Стоја Кашиковић

Име Аделине Ирби је овенчано славом и уважавањем које ниједна друга жена наша или странкиња, није стекла у овом делу света.

Иво Андрић

Сви животописци ове велике српске добротворке слажу се у томе да је она вољела српске народне обичаје и да није жалила материјалних жртава кад је требало да их одржавају њене питомице. Неки од тих обичаја били су јој, као далекој странкињи друге расе, свакако тешко схватљиви и она је настојала да има нађе смисао. Тако јој је упало у очи да се српско коло креће и напријед и натраг, али увијек с тенденцијом да иде напријед. Ту појаву она је протумачила овако: Српски народ тежи напретку, и гура напријед, али му је судбина таква да – док направи два корака напријед, он се увијек за један корак, на неки начин, оклизне натраг и тако непрестано.

Др Живко Њежић

Жеља да упозна наш народ, и осјећања самопрегора и пожртвовања, довели су ову племениту кћи енглеског народа у наше крајеве, онда у великом делу Европе, мало познате крајеве. Када је упознала мучну али славну прошлост нашег народа и његове духовне и моралне вриједности, видјела и осјетила његове патње и страдања, завољела га је истинском љубављу толико да му је ондје гдје је сматрала да је најпотребније, жртвовала своје имање и посветила цијели живот. Близу педесет година идеално узорног живота ове јеванђелским духом задахнуте и хришћанском љубављу и хуманим осјећањима прожете племеите жене, испуњена су непрестаним, с великим жртвама скопчаним, хуманим и културно-просвјетним дјеловањем у нашем народу.

Васиљ Грђић

Петар Тијешић рођен је 6. септембра 1888. године у Сарајеву. Студирао на академијама у Бечу (1908) и Кракову (1908−1913).

1. септембар 1905. године - почео је у Сарајеву излазити културно-политички часопис Дан. Са неколико дужих и краћих прекида излазио је све до 1912. године.

Дабро-босански источник је први српски духовни часопис покренут на територији Босне и Херцеговине. То је био „лист за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини“ како му и сам поднаслов каже. Први број изашао је у Сарајеву 1. јула 1887. године. Власник и издавач часописа је била АЕМ Конзисторија сарајевска, а први одговорни уредник био је Никола Г. Лалић.

Михајло Милановић (Сарајево, 11. јул 1874 - 24. август 1929, Сарајево) био је пјесник, приповједач, драмски писац, сакупљач народних умотворина, књижар и издавач. Рођен је у занатлијској породици. Завршио је четири разреда основне школе и два разреда ниже гиманзије и ступио у трговину Ристе Бесаровића.

5. јун 1890. године - позоришна дружина Миливоја Барбарића (1861-1925) одржала је своју прву представу у позоришној дворани. На репертоару је често била комедија Сеоска лола Тота, Подвала Глишића, Граничари Фрајденхарија, Мејрима Бана, Потурица Кукуљевића и Циганин Сиглитетија.

20. маја 1910. године рођен је у Сарајеву академски сликар Војо Димитријевић, као четврто дијете Жарка Димитријевића, златара и кујунџије и Ане, рођене Тушевљаковић.

26. мај 1891. године трагично преминула Хаџи Стака Скендерова