Збирка поезије „О љубави ни ријечи“ је четврта самостална књига Маријане Петронић коју је објавила Матична библиотека Источно Сарајево. Састоји се из два циклуса. Први истовјетан наслову, и други: „Баладе, о епитафима ни ријечи“. „Насупрот наслову О ЉУБАВИ НИ РИЈЕЧИ, у свим пјесмама, у сваком стиху, станује љубав“, каже пјесник Миланко Боровчанин-Ромсок. Први циклус велича љубав у оном традиционалном мушко-женском свјетлу, откривајући несвакидашњу поезију која ријетко помиње саму ријеч „љубав“ јер се она подразумијева и без наглашавања, па је пјесникиња дискретно заобилази трагајући за ријетким биљем, врховима планине, тражећи смисао космоса и пружајући руке понекада ка ономе што је прошло, са звуком љубави у позадини. Зато и напомиње у једном стиху: „Као да носим драгоцјен ћивот/кад у вече касну свратим у младост“. Њена поезија је понекад проткана бајком, понекад фолклористиком, најбољом српском традицијом и напоменом да се не заборави ни свети Илија, ни свети Никола, ни Богојављенска ноћ. Вјера је још једна одлика Маријаниних стихова. Она вјерује оној свијетлој страни љубави гдје се очњи вид даје за очњи вид, зуб за бисер бијел, усна се усном весели, док се звијер мири са човјеком.

У другом циклусу Маријана Петронић открива љубав другачије врсте – ону с посветама људима који јој много значе или који су јој значили. Неријетко, ти људи су задужбина књижевности, па су тако у овом циклусу своје мјесто нашле пјесме о пјесницима: Владимиру Настићу, Дари Секулић, Радету Самарџији, Душку Трифуновићу; ту су пјесме о посебним људима, са добрим моралним надзорима и честитог образа. То су људи са „благим лицем хљеба“ како пјесникиња наводи.

„Рађање ове књиге небо ће поздравити осмијехом, обогаћено за још једну звјездицу на тајанственој стази којом путују поруке између Творца и пјесника, његових гласноговорника на земљи“, истиче Миланко Боровчанин-Ромсок у предговору.

Надамо се да ће ова збирка поезије Маријане Петронић „О љубави ни ријечи“ наћи свој пут до вас и уљепшати вам сазнања о љубави на један несвакидашњи начин:

            .........

            „И ево ме теби, Романијо горо,

            Да литицом твојом берем траву иву,

            О љубави нећу зуцнути ни слово

            Макар горе сама дочекала зиму.

            А Ивана чекам, с Кашчејом ћу лако.

            Силном ћемо свијету заметнути траг.

            Већ га видим како долази полако,

            Браћи можда мрзак али мени драг.“