Српска зора био је лист са идејама Српске народне странке. Први број изашао је у Сарајеву 6. новембра 1918. године као ,,независни лист српске демократије“ како му стоји у поднаслову.

Власник и уредник листа био је Ђорђе А. Чокорило (1874-1923), истакнути публициста, новинар, приповједач и оснивач Српске народне странке. Рођен је у свештеничкој породици у Мостару. Ту је завршио основну школу, а учитељску у Сарајеву. Био је учитељ у Грахову и Невесињу, а онда је постављен за управника основне школе у Сарајеву. Након десет година учитељског рада одлази у Париз са жељом да настави даље школовање. Пошто није успио у својој намјери, вратио се у Сарајево и радио као новинар у Српској ријечи. Једно вријеме боравио је у Америци (1908), гдје је у српским листовима водио кампању против аустроугарске политике у Босни и Херцеговини. По повратку у Сарајево запослио се у Сарајевском листу. Године 1910. приредио је календар ,,Просвјете“ и покренуо је као власник и уредник Трговачко занатлијски гласник (1911-1914). Након атентата писао је за лондонски  Times као дописник из Сарајева. Осим политиком и публицистиком, бавио се и књижевним радом. Писао је путописе и приповијетке које је објављивао у Народу, Бранковом колу, Сарајевском листу, Босанској вили, Вечерњем сарајевском листу  и слично. Послије Првог свјетског рата покренуо је Српску зору у којој је заступао идеје великосрпског сепаратизма. Основао је ,,Српску народну странку“ у Сарајеву, у фебруару 1919. године, која је била заступник ексклузивног српског национализма. Ова политичка партија је била као реакција на оснивање ,,Југословенске демократске странке“. Чокорило је након тога поново ишао у Америку и послије повратка у земљу намјеравао је лист покренути у Београду, али га је смрт спријечила у томе. Умро је у Сарајеву 1923. године.

Лист Српска зора имао је упоредни наслов латиницом Srpska zora и на француском језику L’ Auroreserbe. Међутим, послије броја 40. (22. септембар 1919. године) изостављени су упоредни поднаслови латиницом и и на француском језику, па је умјесто њих постављен мото: ,,Сви Срби Србији – Србија свим Србима“.

Први број Српске зоре изашао је уочи повратка српске војске са фронта и на насловној страни је у знаку добродошлицеобјављена поздравна пјесма ,,Добро дошли! Добро дошли ослободитељи наши!“ Пјесма веселим тоном говори о дуго чеканој и жељеној слободи. Она поздравља и повратак српске војске, али шаље поздрав и Французима и земљама Антанте које су помогле да се дође до коначне слободе и завршетка рата, па завршава ријечима: ,,Живјели ослободитељи наши“!, ,,Живјела Србија“!, ,,Vive la France”!  Vive l’Entente!

Тек у другом броју уредништво се обраћа читаоцима у вези са покретањем листа и правцем који ће он да заступа: (...) ,,Српска зора ће заступати демократско становиште српског народа у Босни и Херцеговини, увјерена да мисли и осјећа душом његовом. Она ће потпомагати тешки рад Народне владе, уколико се тај рад не би косио са задатком Српске зоре“.²¹⁵

Као што је и планирано, Српска зора је заступала демократске идеје српског народа у Босни и Херцеговини. Објавила је више текстова који говоре о: повратку српске војске из рата у Сарајево, крфској декларацији, Антанти, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, саопштења краља Петра I Карађорђевића, регента Александра и многе друге који су пратили актуелна дешавања на политичкој сцени нове државе. Српска зора је често улазила у полемике са Српском ријечи органом радикалне странке. Отворено је нападала радикале да су издали српство тако што су се одрекли Велике Србије, зарад југословенства.

Поред уводних текстова са израженим српским сепаратизмом, повремене и сталне рубрике у листу су биле: ,,Рабош“ у којој се најчешће указивало на неке недостатке у друштву како би Народна влада преиспитала неке раније одлуке; ,,Захтијевам у име правде реда и мира“ у овој рубрици су упућивани апели Народној влади са јасним демократским ставовима који би требали да се изврше; затим ту су и кратке ,,Вијести од два-три дана“, ,,Домаћа кроника“, ,,Најновије вијести“, ,,Шала и сатира“, ,,Промет и трговина“  и на крају Огласи.

Штампан је ћирилицом прво у штампарији ,,Босанска пошта“ у Сарајеву, а потом и у Радничкој штампарији и у штампарији ,,Српска зора“. Планирано је било да излази по потреби, али већ од другог броја излази уторком, петком и недјељом, па од бр. 16 (1918) свако вече; од бр. 17 (1918) понедељком, сриједом, петком и недјељом; од бр. 192 (1919) суботом послије подне; од бр. 212 (1920) сриједом и суботом и од бр. 266 (1921) четвртком.

Лист је имао и малих измјена у власништву и у уредништву. Тако, од бр. 51 (1919) за власника се потписује Конзорцијум ,,Српска зора“ Ђорђе Чокорило до бр. 148. у 1919. години, па опет Ђорђе А. Чокорило до краја излажења. Главни уредник био је стално Ђорђе А. Чокорило, а одговорни уредници су се мијењали: Ђорђе А. Чокорило (до броја 89. 1919. године), Никола Нинковић (од броја 89 – 179) и опет Ђорђе А. Чокорило (од броја 179. до краја излажења у Сарајеву).

У броју 291, од 12. јула 1921. године, најављено је да ће се лист преселити са даљим излажењем у Београд ,,у престоницу наше Краљевине“. У новембру 1921. године лист  прелази у Београд гдје је излазио доста нередовно у првој половини 1922. године. У 1922. години излазио је једно вријеме у Америци под уредништвом Ђорђа А. Чокорила.

____________________

²¹⁴ Дајан Ђуричковић: Српски писци Босне и Херцеговине: лексикон, Сарајево, Завод за уџбенике и наставна средства, 2013, стр. 355-356

²¹⁵,,Од уредништва Српске зоре“, у: Српска зора: независни лист српске демократије, Год. 1, бр. 2 (1918), стр.4

Извор: Ласица, Б. (2014). Улога српских листова и часописа у културном, просвјетном и духовном животу у БиХ до 1941. године: докторска дисертација, Источно Сарајево: Филозофски факултет Пале, стр. 222-224.