Матична библиотека Источно Сарајево објавила је збирку прича Саше Кнежевића „...и друге приче“.
Збирка прича „... и друге приче“ Саше Кнежевића садржи девет приповиједака испричаних махом у првом лицу у којима је  писац створио прави амбијент за романескно исказивање живота једне генерације од дјетињства до још једног бесмисленог рата у коме ће се наћи дојучерашњи дјечаци и дјевојчице, сада или као они који напуштају своје домове, као ратници или логораши. У овим причама  упознајемо Сарајево, углавном његова периферна насеља и живот у њима који је представљен збивањима, портретисањем и дијалозима јунака више него пишчевим описивањем. Ту је и прецизан временски оквир – вријеме ратних превирања, уз ретроспективно враћање у блиску прошлост, са кратким излетима у будућа збивања.

„Посљедња приповијетка у овом рукопису, „Црв“, ситуирана је хронотопски у ратно Сарајево, у логор  за Србе. У њој се мијешају прошлост и садашњост, стварност и магновење. Кохезиони мотив црва симболично обухвата слику живота изниклог из бившег, показало се лажног, мира и спокоја. Црваве трешње из времена безбрижног дјетињства прерастају у црваве душе у времену рата и зла које, за разлику од трешања, никаква вода не може да очисти.“ (из рецензије проф. др Сање Мацура)

„Његови јунаци су веома измештени из своје реалности, заправо са израженом потребом да је не виде суморном, (каква јесте) већ конструисану на сопственим жељама, сновима, илузијама (...Драгица је жељела да је зову Лола.) Наравно, епилог увек доноси суочавање са истином у њеној неумољивости. Вештина самог писца, у овом случају, је што и само читајући верујемо да би то била логичнија реалност од саме реалности. Да ли је то и његова књижевна идеја или спонтана лична потреба, тешко је дефинисати. Понекад је и њихова перцепција ружне стварности аутентична и уверљива, неутрална до трагикомичности (-Јебо те, наставниче, јес то ти?)“ (из рецензије Радисава Милића)