Милева Мица Тодоровић (Сарајево, 15. 12. 1897 - Сарајево, 10. 10. 1981) – сликарка и прва жена у БиХ редовна чланица Академије наука БиХ, а потом и чланица Српске академије наука и умјетности.
Рођена је 15. децембра као друго дијете Петра Тодоровића из околице Панчева и Јелке Савић. Отац јој је био школски друг Уроша Предића, а у Босну се доселио као аустроугарски чиновник коме су повјерене одговорне функције (котарски предстојник). У Сарајеву је завршила основну и Вишу дјевојачку школу 1913. године. У дилеми између књижевности и цртања ипак је, уз савјете Романа Петровића са којим је проводила доста времена одабрала ликовну умјетност. Завршила је Академију ликовних умјетности у Загребу 1926. године. Била је студент врсног умјетника и ерудите Љубе Бабића који је о Мици у закључном свједочанству написао: „Одлична у раду. Велика марљивост и талентовано свладавање сликарских задатака. Озбиљна цртачка спрема показује да гђица Мица Тодоровић има све увјете за самосталан умјетнички рад“.
У априлу 1942. године радила је илустрације за Гетеовог Фауста када бива ухапшена и из сарајевског затвора убрзо пребачена у логор Јасеновац, а затим и у неке друге концетрационе логоре у Њемачкој на принудни рад. Након ослобођења враћа се у Сарајево и предаје у Средњој школи за примијењену умјетност, гдје је непрекидно радила до одласка у пензију.
Повезује се са умјетничком групом Земља, на чијим је изложбама излагала иако није била чланица групе. У Сарајево се враћа 1932. године, те се придружује Групи сарајевских књижевника и учествује у раду умјетника Дринске бановине и Друштва умјетника „Цвијета Зузорић“. У том периоду ствара циклус цртежа гротески којима критикује људску надменост, малограђанштину и лицемјерност.
Живјела је са сестром у породичној кући у Тепабашиној улици у Сарајеву, а често је путовала у Дубровник, Венецију, Париз, Беч и друге европске градове. Око 1926. године путује у Италију са Јелком Ђурић музичарком из Сарајева. Посјетиле су Венецију и Фиренцу гдје их је највише заинтересовало рано ренесансно сликарство. Била је добила стипендију Фонда „Моша Пијаде“ за двомјесечни студијски боравак у Француској.
Мица није давала посебан значај ниједном умјетничком правцу, није марила за то гдје ће је ликовна критика сврстати и говорила је да је свака сличност њеног рада са неким од умјетничких праваца случајна. У умјетности се држала својих осјећања, и прије свега је занимала боја, а омиљена јој је била жута.
Мица Тодоровић са колегама у врту Академије у Загребу након завршетка студија
Била је једина међу сликарима која се 1945. године одазвала позиву Државне комисије да својом умјетношћу посвједочи о ратним ужасима. Страхоте које је прошла документовала је у циклусу цртежа Посљедње жртве Јасеновца и Градишке, а на свој живот из тог периода осврнула се и у тексту Кроз затворе и логоре.
Први пут је излагала на изложби југословенске умјетности у Лондону 1930. године. Прва њена самостална изложба била је у Београду 1954. године, друга у Сарајеву 1962. године, трећа 1968. године у Београду, четврта је била 1974. године у Тузли, пета поново у Сарајеву 1975. године и шеста у Бањалуци 1977. године.
Добитница је Шестоаприлске награде града Сарајева, Двадесетседмојулске награде БиХ, награде Бањалучког салона, награде ЗАВНОБиХ-а и других. Носилац је Ордена заслуга за народ са златном звијездом и Ордена рада са црвеном заставом. За дописног члана АНУБиХ изабрана је 1969, а за редовног 1975. године. У аналима ликовне умјетности остаће запамћена њена велика ретроспективна изложба одржана 1980. године у Умјетничкој галерији БиХ.
Мица Тодоровић је постала члан САНУ 1978. године и у образложењу које је написао академик Недељко Гвозденовић пише: „Дуга развојна линија једног испуњеног живота, линија сталног, сигурног успона, без наглих скокова, без оштрих заокрета; линија потпуне верности својој природи, своме свету, своме емоционалном односу према животу чине обележје ове изузетне уметничке личности. Мотивски, тај живот, нјој близак и драг, остаје у равни малих повода, скромних, наизглед безначајних побуда, неугледних, ситних предмета из свакидашњег живота. Али, као што је то случај код многих аутентичних сликара, Мица Тодоровић уме, благодарећи осетљивости свога погледа и тананости своје ликовне мисли, да открије у тој, по себи, оскудној реалности, скривене ликовне вредности, да дочара дражима једне племените палете, ретке рукописне разноврсности и срећно нађених акцената ванредне свежине.“
Њен рад био је запажен од умјетничке критике у Сарајеву и Београду: о њој похвално пишу а понекад и с одушевљењем: Јован Кршић, Ђоко Мазалић, Хамза Хумо, Боривоје Јевтић, Хамид Диздар, Тодор Манојловић, Пјер Крижанић, Ђорђе Поповић и други.
Сахрањена је на гробљу Баре. У Сарајеву једна улица на Горици, гдје је и живјела, носи њено име, а испред Академије ликовних умјетности налази се постамент без бисте, која је склоњена у депо Академије како би се спријечила њена крађа.
ДЈЕЛА:
- Портрет баке, Њања
- Љуљашка
- Предио послије снијега
- Босанска дјевојка
- Друштвени догађај, цртеж оловком
- Жртва везаних ногу, цртеж пером
- Посљедње жртве Јасеновца и Градишке, цртеж пером и акварел
- Мртва природа са расјеченом јабуком
- Ентеријер
- Пејзаш, уље и уљани пастел на платну
ИЗВОР: Каталог, Умјетност Босне и Херцеговине 1974-1984, Група аутора, Сарајево 1984.
Мица Тодоровић: ретроспектива 1980. Сарајево, 1980
50 slika Umjetničke galerije u Sarajevu : [pokretna izložba, Sarajevo 1962] / [odgovorni urednik Ivo Šeremet ; predgovor, biografije umjetnika Smiljka Šinik ; fotografije Gojko Sikimić], Sarajevo, 1962.
Војислав Вујановић Ромор трајности: Школа примијењених умјетности: 1945/46-2007/08: монографија, Сарајево, 2008.
Столица
Извор: https://prosvjeta.com.ba/prosvjeta/bosanski/galerija/nasi%20stari/pages/Mica%20Todorovic%20%20-%20Stolica%20-%20ulje.html
Атеље
Јесењи пејзаж
Извор: https://prosvjeta.com.ba/prosvjeta/bosanski/galerija/nasi%20stari/pages/Mica%20Todorovic%20-%20Jesenji%20pejsaz%20-%20ulje.html
Мртва природа
Венеција
