Боривоје Јевтић је био један од најплоднијих и најпродуктивнијих писаца свога времена. Рођен је 30. јула 1894. године у Сарајеву, у грађанској трговачкој породици.

Основну школу и класичну гимназију похађао је у родном граду. Као ученик седмог разреда гимназије, прешао је у Београд након великог ђачког штрајка 1912. године са намјером да прекине школовање и посвети се револуционарном раду. Будући да је припадао револуционарној групи омладинаца, познатој под називом Млада Босна, јевтић је ухапшен 1915. године и осуђен на три године затвора. Казну је издржао у затвору у Зеници, одакле је пуштен након завршетка Првог свјетског рата. Од 1920. године Боривоје Јевтић је био драматург Народног позоришта у Сарајеву. Школске 1925/26. студирао је драматургију и режију код Макса Рајнхарта у Бечу. Између два свјетска рата био је члан ,,Групе сарајевских књижевника“. Радио је неко вријеме као новинар и уређивао је више часописа у Сарајеву, као што су: Књижевна критика (1923), Књижевни преглед (1924), Преглед (1929-1930), Сарајевска сцена (1936-1937) и Српска сцена (1941-1942). У периоду од 1941. до 1947. године Боривоје Јевтић је радио и у београдском позоришту, а потом и као драматург у позоришту у Шапцу. У Сарајево се вратио 1952. године. Своје посљедње дане провео је претежно у болници лијечећи се од туберкулозе, од које је оболио у аустроугарском затвору у Зеници. Умро је у родном граду 1959. године.    

Прве књижевне радове Боривоје Јевтић написао је још у ђачким данима. Касније се афирмисао као један од најбољих српских приповједача. Писао је пјесме, приповијетке, драме, критике, есеје и новинске чланке. Преводио је са њемачког, енглеског и руског језика. До краја првог свјетског рата сарађивао је у листовима и часописима у Сарајеву (Босанска вила, Српска ријеч, Народ и Српска омладина), Београду (Дело) и Загребу (Књижевни југ).

Књижевни рад почео је писањем пјесама у прози, које је од 1910. до 1913. године штампао у Босанској вили. Лирске пјесме у прози писали су и други припадници Младе Босне, попут Владимира Гаћиновића и Милоша Видаковића. Ова пјесничка форма међу младобосанце дошла је посредством стране лектире, првенствено њемачке. У Босанској вили објављено је шеснаест пјесама у прози Боривоја Јевтића, а то су: На гробљу – М. Видаковићу (1910, бр. 23-24, стр. 348), Notturno– М. Видаковићу (1910, бр. 23-24, стр. 348), Без сна (1911, бр. 13-14, стр. 197-198), Повратак (1911, бр. 18, стр. 275-276), Остављено писмо (1911, бр. 19, стр. 292), Птице (1911, бр. 20, стр. 310), Осека (1911, бр. 21-22, стр. 325),  Пред полазак – Драгу Радовићу (1912, бр. 5, стр. 67),  Под звездама – Драгутину Радуловићу (1912, бр. 13-14, стр. 187),  Сурова жеља (1912, бр. 23-24, стр. 307), Идући кроз живот (1913, бр. 4, стр. 53), Дан ћутања (1913, бр. 10, стр. 148), Поздрав – М. Пјанићу (1913, бр. 10, стр. 148), Предосећање (1913, бр. 13-14, стр. 189), Кула живота – В. Гаћиновићу (1913, бр. 13-14, стр. 189) и Слушње (1913, бр. 23, стр. 23).

У Босанској вили у рубрици ,,Из американске лирике“ током 1911. и 1912. године у преводу Боривоја Јевтића објављено је десет пјесама Волта Витмена:Једном сам ишао кроз један богат град, из Болничара. 4 и Шапати тајанствене смрти (1911, бр. 18, стр. 276); из Ја опевам тело електрично. 8 (1911, бр. 18, стр. 276-277), Из песме о мени самом. 26 (1911, бр. 19, стр. 292), Из песме о себи самом. 7 (1911, бр. 20, стр. 310), Из песме о себи самом. 6 (1911, бр. 21-22, стр. 326), из Песме о себи самом. 2 и Из масе бесног оцеана (1912, бр. 15-16, стр. 213) и Из Песме о себи самом. 21 (1912, бр. 17-18, стр. 237). У овом књижевном листу Јевтић је објављивао књижевне и позоришне критике о домаћим и страним ауторима.

Боривоје Јевтић је писао и кратку прозу ,,у чијој лирској интонацији препознајемо писца лирских пјесама“ (Томић-Ковач 1983: 62). Лирску прозу, коју Јевтић назива ,,сцене“ или ,,скице“, објављивао је у Народу (1913) и у Српској ријечи (1913, 1914). Те ,,скице“ су тематски ,,везане за свакодневне догађаје – сусрете са људима и случајним пролазницима, најчешће у кафани; у њима се разговори претварају у исповијести или пишћево свједочанство о људској несрећи или злоби“.

Прву књигу лирске прозе Заласци Боривоје Јевтић је објавио крајем 1918.године у штампарији Даниела и А. Кајона у Сарајеву. Иако је тек изашао из тамнице, његова проза готово да и не говори о рату и страдањима својих сународника на ратиштима, по логорима и у прогонима. Нигдје се конкретно не обрађује мотив заточеништва, осим у тексту под насловом Из мртвог дом⁴ , гдје можемо тражити трагове Јевтићевог боравка у тамници. Боривоје Јевтић у Заласцима описује свакодневни живот обичних људи ,,чији су портрети овлаш ухваћени, скицирани у пролазу и на брзину“. Међутим, док читамо његову књигу, уочавамо да су одређене мисли и контемплације свакако резултат ратног страдања и прераног и суровог пишчевог сазријевања.

У Заласцима Јевтић нам доноси десет радова лирске прозе. Испод наслова у овој збирци писац је ставио и пригодну посвету којом се обраћа одређеном профилу или моралном стању човјека: О великом човеку (За промашене), На туђој руци (За сувишне), Једне јесење ноћи (За малобројне мирне), Глад (За све сите), Из мртвог дома (Одломак из неизобличене), О победнику (За сладостраснике), Златни век Николе Опркањца (За све немуште језике), Питање (За богобојажљива срца), Уморна женка (За свакидашње људе). Испод посљедњег текста Улични разговор у овој књизи Јевтић је, умјесто уобичајене посвете ставио ознаку ,, Место епилога“. Заласци су једина књига Боривоја Јевтића, која је штампана до краја 1918. године. Тек након завршетка Првог свјетског рата и изласка из затвора, развија се његово богато књижевно стваралаштво. Двије године послије објављивања књиге Заласци, изашла је Јевтићева књига ,,сатиричних скица“ О профаним стварима (Београд-Сарајево, 1920). У знак сјећања на своје пострадале другове Боривоје Јевтић је објавио 1924. године у Сарајеву књигу Сарајевски атентат. Свом пријатељу Владимиру Гаћиновићу посветио је књигу Обећана земља (Сарајево, 1937). Описцима Младе Босне Јевтић се осврнуо и у књизи Писци и маске, која је објављена 1962. године у Сарајеву.

Иако су готово све књиге Боривоја Јевтића штампане након Првог свјетског рата, он се већ у предратном периоду афирмисао као угледни писац. На њега се угледао цијели књижевни нараштај Младе Босне. Према мишљењу његовог пријатеља Владимира Гаћиновића, Боривоје Јевтић је за своју генерацију био ,,неоспоран литерарни ауторитет“. Својим каснијим књижевним и културним радом, Јевтић је у потпуности оправдао ријечи Владимира Гаћиновића и постао један од водећих имена српске књижевности и културе.

ИЗВОР: Сударушић, Мр Радиславка (2015). Књиге српских писаца из Босне и Херцеговине од 1878. до 1918. године. Докторска дисертација, Источно Сарајево: Филозофски факултет Пале, стр. 236-239.

***************

Боривоје Јевтић

Држећи се скерлићевских поставки, неки млади писци су још у бреме њенога постојања и рада говорили да је Млада Босна на књижевноме плану обећавала више него шо је успела да оствари. Боривоје Јевтић, који се касније дуго и марљиво бавио изучавањем рада Младе Босне, писао је 1913. године да ,,неће бити незахвалан посао дати критику наших савести и анализу наших срца, кад се буде преметало и истраживало оно што је у нама условљено тлом на коме смо се однеговали. Ја мислим – тврдио је он – да ће се тада најмање моћи у нас констатовати тарасконизма и најмање празне реторике. Ми смо више од осталих делова српске и хрватске нације меланхолични и ћутљиви, и више везани за тле једном невеселом сентименталношћу. У нама су мање изражене страсти наше нације и јаче обележене извесне естетичке особине, и један нарочит култ природног пејзажа са свим својим најдискретнијим нијансама. Наше је време, посматрано с уметничког гледишта, тако много несређено, толико запенушано и задимљено, да даје један вредан материјал за добар роман. Ми имамо срећних прилика да сатиризујемо извесне средине, да претресемо и изнесемо у свој узвишености и страхоти с једне стране потпун прегалачки идеализам, савршено моралан и према томе лишен сваких материјалних користи, и с друге стране испишемо грубу историју страсти и интелектуалне беде. Све је то сиров материјал, који би, добро обрађен, високо одскочио по својој вредности, који би готово могао бити најречитија одбрана наших савести и најужаснија оптужба оних који су нам приредили толико горку данашњицу. Ту би се, у исто време, манифестовале наше вредности у ширем смислу и оно специјално што би донели, можда мирис наше земље и спокојни дани наших мртвих, као што је то случај с Младом Белгијом, како је формулише Морис Барес. Али би, у сваком случају, одатле проистекла нарочита корист, морална пре свега, тако много потребна младим који пролазе најсуровије кризе да би могли доказати своју крупну вредност и не постидети се никада пред онима који ће иза њих доћи.

ИЗВОР:  Palavestra, Predrag. KnjiževnostMladeBosne. Sarajevo: Svjetlost. 1965. (str. 17-18)

Чињеница је , међутим, да критичари и писци Младе Босне ипак нису једнодушно устали у одбрану Дисове поезије. Занесени ватреним родољубљем и опсењени Скерлићевим ауторитетом, неки од њих прихватили су дословно Скерлићеве критичке тезе о песимизму. Анонимни критичар Народа, који је о ,,Утопљеним душама“ писао кад и Митриновић, нашао је у Дисовој лирици ,,обичан, баналан, неискрен, безразложан“ песимизам, који је само могао да буде поза блазираног човека; коментатор Српске омладине оценио је, нешто касније, и Дисову и Пандуровићеву поезију као израз немоћи очајника који су, у часу националног буђења и препорода, изгубили веру пре него што су је и стекли. Једини писац Младе Босне који се мирно потписао испод негативне (додуше узгредне) оцене Дисове поезије, био је Боривоје Јевтић:тврдећи да су старији критичари, на одређен начин, оквалификовали Дисову ,,болесну, лажну, безизразну поезију и оборили се на његов декадентизам и позирану извештаченост“, он се можда из политичког и књижевног опортунизма сагласио са Скерлићевим ставовима о Дису, који су, ван сваке сумње, били у супротности са општим критичким погледима и идејама Младе Босне.

ИЗВОР:  Palavestra, Predrag. KnjiževnostMladeBosne. Sarajevo: Svjetlost. 1965. (str. 176-177)

О том прећутном респектовању Матошеве критичке речи сведочи и некролог, потписан именом Боривоја Јевтића, објављен у национално врло осетљивом листу Српска ријеч непосредно после Матошеве смрти, коју други, искључивији сарајевски српски листови нису ни забележили. ,,Иако српски сарајевски листови – пише Јевтић незадовољан искључивошћу и националном нетрпељивошћу једног дела босанскохерцеговачке српаке штампе – нису хтели ни да голо констатују смрт једног човека који је давао директиву литерарној Хрватској, ми се ипак осећамо обавезни да дамо један кратк преглед његовог деловања, без свих посмртних ламентација званих и незваних, пријатеља и непријатеља. Ми се осећамо обавезни већ и по томе што знамо да је А. Г. матош био један од оних који нису никада делили наша национална убеђења и н ашу националну идеологију, али су стварно осећали да имамо право и да ћемо победити ми млади, безимени, луталице и недовршени.“ Поред чисто политичког значења, које су имале као осуда националне искључивости једног дела старијих и сарајевске српске чаршије, те речи треба схватити и као својеврсну афирмацију Матошевих књижевних и критичких ставова, које поједини писци и критичари Младе Босне нису ни одбацивали ни потцењивали, како би се на први поглед могло закључити из њиховога пасивнога односа према естетичким назорима Матошевим.

ИЗВОР:  Palavestra, Predrag. KnjiževnostMladeBosne. Sarajevo: Svjetlost. 1965. (str. 179)

Владајући релативно добро немачким језиком, који је био обавезан у школама аустроугарске монархије, они су јефтиним библиотекама минхенских, бечких и лајпцишких издавача налазили књиге које су их уводиле у један до тада непознат, далек и готово мистичан свет имагинације и духовности, свет у коме су свакога дана, на свакоме кораку, откривали понеку нову истину, понеког новог писца који их је заносио и одушевљавао, палио им машту и подстицао их на рад. Почињало се најчешће преводима; у сарајевским листовима и часописима, у чијим су књижевним рубрикама у времену од 1911. до 1914. године сарађивали писци Младе Босне, објављено је мноштво текстова из готово свих европских књижевности, које су, махом на основу немачких издања, седећи још у средњошколским клупама, преводили млади босанскохерцеговачки интелектуалци. Драгутин Радуловић, Боривоје Јевтић, Иво Андрић и Јован Палавестра преводили су нордијске писце, нарочито Стриндберга, Чије су многе драме у то време објављене у подлиску Српске ријечи. Располажући Бенцмановом ,,Антологијом модерне немачке лирике“, из које је преведено готово све што је било иоле вредно пажње и помена, Боривоје Јевтић је дао низ запажених превода којима се не може одрећи несумњив утицај на песничко стварање Младе Босне. Димитрије Митриновић, који је први скренуо пажњу младог књижевног поколења на изванредно смеле, оригиналне и неконвенционалне форме немачких песника Арна Холца, Рихарда Демела, Алфреда Момберта и других, први је у сарајевске литерарне кружоке донео песме Волта Витмена, кога су касније у Босанској вили и Гајрету преводили Иво Андрић, Јован Палавестра и нарочито Боривоје Јевтић. Перо Слијепчевић у календару Просвјета за 1912. годину открио је Кјеркегора, кога је касније преузео Иво Андрић да с њим, након сарајевског атентата проведе прве самотне тамничке дане. Милош Видаковић, који је својим друговима први указао на Вајнингера, Верхарена и Маринетија, преводио је, поред осталих, Ламнеа, Бергсона, Родена и Метерлинка. Данило Илић, Боривоје Јевтић, Владимир Гаћиновић, Драгутин Радуловић, Јован Палавестра и Михајло Пушара објављивали су преводе из дела Кропоткина, Леонида Андрејева, Оскара Вајлда, Кнута Хамсуна, Бјернстерне Бјернсона, Герхарта Хауптмана и других сувремених европских писаца. Читава та богата и скоро свакодневна преводилачка активност писаца Младе Босне у Босанској вили, Народу, Српској ријечи, Гајрету, Звону и Српској омладини означава јединствено сведочанство о духовној клими коју је Млада Босна стварала у културном животу Босне и Херцеговине грозничаво задовољавајући своју незаситу интелектуалну глад.

(...) Уз бројне ђачке кружоке у Бањој Луци, Тузли, Мостару, Требињу и Травнику, који су међусобно били повезани и чији чланови су у више махова, нарочито после сарајевског атентата, суђени због превратничке револуционарне активности, постојали су кружоци око појединих сарајевских листова и часописа у којима су омладинци били највреднији сарадници (група око Српске омладине, Српске ријечи, Народа, Звона итд.). Најактивнији кружок те врсте била је група која се 1912. године окупљала у стану Боривоја Јевтића, у некадашњој Табашници улици у Сарајеву. Владимир Гаћиновић, Милош Видаковић, Данило Илић, Боривоје Јевтић, Драгутин Мрас, Гаврило Принцип, Милош Пјанић, Драго Љубибратић, Владета Билбија и други сачињавали су ту групу. По узору на конспиративне састанке руских револуционара, кружок је радио најчешће ноћу. Сећајући се, после Гаћиновићеве смрти, тих ноћних седељки младих литерата, студената и ђака у чијим се главама пенушало од врелине хтења, силовитих амбиција и непреврелих идеја, Боривоје Јевтић је оставио занимљиво сведочанство о тој атмосфери у којој се уобличавала револуционарна снага Младе Босне.

ИЗВОР:  Palavestra, Predrag. KnjiževnostMladeBosne. Sarajevo: Svjetlost. 1965. (str. 196-198)

Док су у поезији, без обзира на скромне уметничке резултате, ипак успели да афирмишу свој недовољно развијени, али несумњиви песнички дар, припадници Младе Босне у области прозе нису стигли да наговесте никакве озбиљније приповедачке способности, што је, у ствари, био још један у низу парадокса у њиховоме књижевноме развитку. Та генерација, која је касније, у периоду између два светска рата, дала неколико врсних приповедача чија су дела створила чак и одређени тип такозване босанске приповетке (Иво Андрић, Исак Самоковлија, Боривоје Јевтић и други), у почетку као да није имала ни епских склоности ни епске снаге. Неколико приповедака, објављених ту и тамо у ондашњој сарајевској штампи, претежно у подлиску Народа и Српске ријечи, није много обећавало. То су углавном били наивни почетнички покушаји, писани под комбинованим утицајем Петра Кочића и Светозара Ћоровића, с једне, и сувремених европских, нарочито немачких и нордијских приповедача, с друге стране. Слободнијих и дубљих захвата било је врло мало. Малобројне приповетке писаца Младе Босне биле су најчешће или подражавање стандардним узорима или невешто књишко литерарисање по узору на стране ауторе, који су у то време били у моди. Натегнуто фабулирање, фолклорни елементи и бизарна решења у приповеткама младих писаца смењивали су се са високопарним, целомудреним, симболистички оствареним интроспекцијама у магловито-мистичноме стилу европских писаца тога времена и, нарочито, са меланхоличним евокацијама детињства, опседнутог судермановским комплексима, бригом, стрепњом и резигнацијом.

Песма у прози била је врло подесан прелазни облик ка приповеци и неки писци Младе Босне своје ране приповетке писали су као проширене песме у прози. Други, неупоредиво више коришћени приповедачки поступак, састојао се од повезивања краћих фрагмената у једну целину, најчешће у неку врсту контемплативнога поетскога дневника, у коме је фабула била сведена на субјективну, морално-психолошку самоанализу. Боривоје Јевтић, који је од свих писаца Младе Босне још од најраније младости испољавао можда најјачи интерес према прози и приповеци, објавио је у Српској ријечи и Народу више текстова написаних у томе маниру. Најкарактеристичнији Јевтићев спис те врсте јесу ,,Суморне скице“, штампане 1914. године у  неколико бројева Српске ријечи. Оне представљају неку врсту језгра из кога су се касније, након рата, развиле прве Јевтићеве књиге контемплативно-лирских записа, мада и остале приповетке Јевтићеве (,,Безимени“, ,,Нека жена“, ,,Сажаљење“, у Народу, ,,Забачени пријатељ“, ,,Прошли часови“, ,,Неишчекиван сусрет“, ,,Забелешке мог пријатеља“, ,,Са склопљеним уснама“, ,,Његов свршетак“, ,,Расуте појединости“, у Српској ријечи, и друге) углавном припадају томе хибридноме жанру, који је, рекло би се, био веома омиљен међу млађим писцима уочи првог светског рата.

ИЗВОР:  Palavestra, Predrag. Književnost Mlade Bosne. Sarajevo: Svjetlost. 1965. (str. 244-245)

Иако су неки писци Младе Босне и касније наставили да пишу (Боривоје Јевтић, Перо Слијепчевић, Милош Ђурић, Јован Палавестра), остварујући неједнаке вредности, чији су врхунци (Иво Андрић) признати као најснажнији изрази целокупне наше литерарне имагинације, а истовремено и као најзначајнији доприноси наше стваралачке мисли модерној књижевности читавога света, књижевни покрет Младе Босне као целина угасио се у тренутку када је, крећући се линијом непрекиднога успона и силовитога развитка, дошао до пуне стваралачке снаге, која је, трагичним стицајем околности, остала запретана и неослобођена.

ИЗВОР:  Palavestra, Predrag. Književnost MladeBosne. Sarajevo: Svjetlost. 1965. (str. 250)