Милица Мирон

Штампа
Аутори Завичајне збирке

milica miron

Милица Мирон, рођ. Борштник, рођена је 31. марта 1894 у Хињу, Жужемберг у Словенији. Била је девето од десеторо дјеце Борштникових, од оца Павела и мајке Барбаре Малич. Отац јој је био учитељ па је и она кренула његовим стопама и по очевој смрти и пресељењу у Љубљану започиње њен учитељски стаж. Свирала је клавир још у оно вријеме. Почела је да пише поезију још са 14 година. Отон Жупанчич јој је био први рођак. У Љубљани Милица среће сарајевског професора, књижевника, филолога и филозофа Михајла Мирона (тада још с презименом Пичета) који се у њу заљубљује, и удаје се за њега 1912. године. У Сарајеву су имали стан у некадашњој Немањиној улици. Тешка трагедија погодила је Миронове 1925. године када им је умрла тек рођена кћерка. Тај догађај их је још више упутио једно на друго и на бригу за образовање друге дјеце. Када су се пензионисали сво вријеме су проводили на свом имању на Палама, организовали представе за дјецу, а Милица је за њих правила луткице од разноврсних тканина па су те представе биле велика радост за све.

Већ 1920. године успјела је Миронова да избруси српски језик и да почне са објављивањем своје прозе у београдском часопису Мисао, у Југословенчету, Књижевном северу у Суботици. Ту су даље Живот и рад, Српски књижевни гласник у Београду, Млада Босна, Записи у Цетињу... Бавила се предано стварањем нових представа за дјецу, адаптираних и освјежених: Снежана, Чудотворни чирак, Мачак у чизмама, Несташни Иво, Пролеће се буди, Аладинова чаробна лампа, Водени женик, Успавана љепотица (драматизација прекинута због рата). За представу Мачак у чизмама добила је писмену похвалу од Ива Андрића у Вечерњој пошти: „... гђа. Мирон је управо мајсторски изградила ову причу нашим домаћим мотивима, уплела у њу фигуре и компарације, простонародне као и многе лијепе и у исто вријеме ведре народне доскочице...“ Своје радове Милица је објављивала и у словеначким часописима Življenje in svet, у Jutru, у Ženskом  svetu). Писала је поезију и загонетке за дјецу, објављивала приче. Поред тога што је била књижевник била је и врстан етнолог. Неуморно је стварала све до 1977. године када је у сарајевској болници 18. августа преминула у 83. години живота. Сахрањена је на Палама на свом имању поред покојног супруга Михајла Мирона.