Има ли Гаге? (записи из силоса мржње)

Radoslav Bratić Gaga "Ima li Gage? Zapisi iz silosa mržnje"У пазарићкој регији током рата од 1992. до 1995. године Срби су, као цивили, покупљени по кућама и одведени у конц-логоре, у Тарчину (силос), Паза­рићу (Ос­новна школа „9 мај“) и Зовику (у долину рјечице Крупе - у тамошње магазине ЈНА). Током рата тако скупљени логораши гинули су копајући ровове на линији фронта, неки су били убијени по кратком поступку, неки су подлегли под батинама, неки умрли од глади, а неки повремено бивали и размијењени. Посљедњи, преживјели, ослобођени су тек након закључења мира у Дејтону, тачније на Савиндан 1996. године.

Радослав Братић Гага је прошао сва три поменута логора, робијао је преко три и по године. У зиму 1995. коначно је раз­мијењен.

Књига „Има ли Гаге?: записи из силоса мржње“, запис је управо о робијању у поменутим логорима, али и нешто више од тога. Овај рукопис је утемељен на објективној и субјективној стварности, па се отуда од писца тражи да нађе омјер употребе та два елемента који се међусобно преплићу и допуњују. Радослав Братић доста добро је нашао тај омјер. На једној страни су тврде чињенице појавног свијета, а на другој искрени доживљај тога свијета, који је, опет, виђен и доживљен емотивном страном пишчевог доживљаја тога свијета поготово кад писац говори о породици и снажно и емотивно боји те пасусе. У овом рукопису аутор не исписује само своју драму, само свој ход по мукама, него биљежи драме својих сапатника и сапутника, што овом рукопису даје тематску ширину.

„И поред тога шта је Гага све доживио и преживио у логорима за те три и по године, у његовоме тексту нисам нашао ни трага мржње. Та ријеч мржња није, ако се не варам, уопште поме­нута у његовом тексту. Гага не мрзи, он није жељан освете, он је само дубоко разо­чаран, озлојеђен и увријеђен, од појединаца - а не од једног цијелога народа. Он памти - али и не опрашта. Међу муслима­нима, комшијама (Меша Трешњо, на примјер), налази низ племенитих људи и то у дневнику биљежи.

Епизода, када једна млада муслиманка пробија­јући се кроз мећаву по дубоком снијегу, са малим сином који каска за њом једва видљивом пртином, у Бјелашничку шуму доноси тепсију топле пите сирнице и кантицу кисела млијека не­познатим Србима, логорашима, који сијеку шу­му, даје Гаги наде да и у временима зла има племенитих људи. Сцена је антологијска.

(из рецензије Павла Калуђерчића)

Ишчитавајући овај рукопис одмах се види да је аутор намјерно оставио да се догађаји и доживљаји слегну, да нестане емотивних набоја и да се нађе што објективнији угао приказивања људи и догађаја што овај рукопис чини посебно вриједним, даје му димензију увјерљивости и истинитости, о чему писац води рачуна. Братић познаје све те људе било сужње, било њихове мучитеље. Отуда овај рукопис заиста има вриједност као свједочење о једном тешком времену, на несретном простору, и српским заточеницима унутар та два простора.

(из рецензије Душана Зуровца)

Контакт

Стефана Немање 6
71123 Источно Сарајево
Тел: 057 340 305
Факс: 057 320 670
e-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
ЈИБ: 4400545020001