Војислав Максимовић

Војислав Максимовић Војислав Максимовић рођен је 4. августа 1935. године у Цвилину. Током Другог свјетског рата није могао да похађа школу, тако да је завршио у родном мјесту послије рата. Нижу реалну гимназију је завршио у Фочи (1947—1950), након чега уписује гимназију. У школској години 1952/53. власти административном одлуком прекидају његово школовање у гимназији у Фочи, ради чега исте године уписује шести разред Друге мушке гимназије у Београду. Идуће године се уписује у Другу мушку гимназију у Сарајеву, гдје завршава седми и осми разред и полаже велику матуру. У школској годинини 1955/56. уписује књижевност на Филозофском факултету у Београду, а идуће године прелази на Филозофски факултет у Сарајеву.

Дипломирао је 1960, након чега се вратио у Фочу и запослио на Радничком универзитету. За главног уредника листа „Дринске новости“ је изабран 1962. Радио је и као професор књижевности у Учитељској школи у Фочи, након чега је изабран за главног уредника листа „Маглић“ у Фочи. На мјесту директора Опште библиотеке у Фочи је радио од 1967. до 1969. Био је и посланик Просвјетно-културног вијећа Савезне скупштине Југославије у Београду. Један је од покретача и први главни уредник часописа Мостови у Пљевљима.

Из Савеза комуниста Југославије је искључен 26. маја 1969, након чега напушта родни крај. Крајем 1969. се запошљава на Институту за изучавање југословенске књижевности на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје је почео да пише докторску дисертацију на тему живота и књижевног дјела Јована Кршића (1898—1941). Бавио се истраживањем у библиотекама и архивима у Југославији и Чехословачкој, након чега је 5. јуна 1975. на Филозофском факултету у Сарајеву одбранио докторску дисертацију. Након дисертације је постао доцент на Одсјеку за општу књижевност и библиотекарство. Прво је стекао звање ванредног, а 1984. је постао редовни професор. Био је члан редакције часописа „Живот“ и „Израз“.

Писао је за велики број листова од којих су неки: Задругар, Одјек, Ослобођење, Преглед, Лица, Дијалог, Спектар, Мале новине, Наши дани, Годишњак Института за језик и књижевност, Библиотекарство, Ловачки лист, Просвјетни лист, Политика, Борба, Дрварски гласник, Библиотекар, Књижевне новине, Књижевна критика, Путеви (Бања Лука), Кораци (Крагујевац), Градина и Литера (Ниш), Багдала (Крушевац), Стварање, Овдје и Просвјетни рад (Титоград), Дневник (Нови Сад), Провинција (Шабац), Стремљења и Нови свет (Приштина), Одзиви (Бијело Поље) и Бразде (Бијељина).

Године 1987. је именован за члана Уређивачког одбора Српске библиографије, Књиге 1868–1944, у припреми стручног тима Народне библиотеке Србије у Београду.

Са групом српских интелектуалаца обновио је 1990. године Српско просвјетно и културно друштво Просвјета које је укинуто 1947. Исте године је изабран за првог председника Главног одбора и Друштва након однове. Након првих вишестраначких избора у Југославији, обављао је дужност председника клуба посланика Српске демократске странке у скупштини СР БиХ. Сарајево је напустио у априлу 1992.

Од 1992. до 1998. био је посланик и председник Клуба посланика у Народној скупштини Републике Српске.Био је ректор Универзитета у Српском Сарајеву од септембра 1992. до 15. априла 2000. Био је председник одбора за оснивање Духовне академије светог Василија Острошког у Фочи (Србиње). Био је градоначелник Српског Сарајева од априла 1994. до почетка 1996. Члан је Савјета часописа „Нова зора“. Члан је Удружења књижевника Српске од 1993. и Удружења књижевника Србије од 2000. Године 1996. је изабран за члана Сената Републике Српске.

За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске је изабран 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. Носилац је највећих одликовања Републике Српске: Ордена Републике Српске са лентом и Ордена Немањића. У пензију је отишао 2003.] Сенат Универзитета у Источном Сарајеву му је 25. марта 2009. додијелио звање професора-емеритуса. Живи у Београду.

Аутор је романа: Од уста до уста (1977), Заводишта (1971), Будна браћа.

Остала дјела: Виђења Босне, есеји (1970), Некада и сада, есеји, (1973), Нека пресуди вријеме, есеји, (1978), Испред свог доба, есеји, Сарајево (1980), Мотиви и форме, есеји, И намјерно и узгредно, есеји, (1981), Простори и појаве, есеји, (1989), Путописна и мемоарска литература, есеји, (1991), Вук и сљедбеници, есеји, (1997), Старина и савременост, есеји, (1999), Поводи и разлози, есеји, Основе теорије библиографије са примјерима, Јован Кршић, докторска дисертација, У времену српског буђења, говори и интервјуи, Митрополит Сава Косановић (1839—1903), студија, (2003), Понешто, поетска проза, Васо Пелагић, монографија, (2001), Поднебља, пјесме, До дана данашњег, проза, Основа теорије библиографије, Београд (1987).

За свој књижевни и научни рад Војислав Максимовић је добио низ угледних награда и признања: Споменица Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ (2012) Митровданска повеља за изузетна остварења у области библиографије (2010)., Награда Шушњар (1997), Награда „Свети Сава“ (1997), Златна значка Културно-просветне заједнице Србије (1993), Награда „Драгојло Дудић“ 1990. за роман Нојево племе, Награда града Пљеваља (1971), Награда изавачког предузећа „Свјетлост“ (1972), Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, 27. јулска награда СРБиХ, 6. априлска награда града Сарајева (1971), Орден братства и јединства са сребреним вијенцем (1975), Награда Лаза Костић (1995).

Носилац је високих одликовања Републике Српске: Орден Немањића, (1996), Орден Републике Српске са лентом (1994),

 

 

Контакт

Стефана Немање 6
71123 Источно Сарајево
Тел: 057 340 305
Факс: 057 320 670
e-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
ЈИБ: 4400545020001