| Из ''Романа о Ивани''
Ти си у призиву љубави краљица неба у којој куца срце прастарог
дјетета времена.
Ја сам симбол јунака који је очистио душу од земаљских зала, тако да
у мени нема више ни примисли зле.
Твоја снага је везана за твоју косу, која се, како сам већ рекао,
замрси од мојих мисли.
Када си се родила, каже твоја мајка, закопали су пупчану врпцу под
трешњу ранозрелицу. Отац је окопавао и торио тријешћем са дрвњака.
Плодови, као твоје ријечи, заносе слашћу.
Док смо ишли стазом трагања за љубављу, наилазили смо на многе које
одводе од ње.
Живјели смо у бесмртности тренутака.
Вријеме је да се вежемо тако да можемо да летимо. Прије него што то
учинимо, варницом ријечи освијетлићу кошуљу језика, коју смо заједно
кројили.
Наш најинтензивнији мисаони мотив је природа, у којој открива¬мо
дубљи смисао живота и љубави између човјека и жене. Тако је наша
перцепција, као елементарни облик спознаје, појачана. Она је, у
ствари, наш осјећај¬ночулни оргазам са природним силама, у жељи да
дођемо до елементарне спознаје о смислу живота, јер не можемо да
живимо, а да не знамо зашто. Од тога се не узбуђује, већ радује
природа. Живот је написана или ненаписана књига природе. Умјетност
уздиже на ниво перцепције да је читамо, било да је видљива или
невидљива.
У нама живи, само ријечима описив симбол жеље, као безоблична сила
душе, која нема пукотине између раздвајања и спајања.
Приближили смо се циљу који више не измиче. Побиједили смо силу
земљине теже и можемо лебдјети. Уложили смо много труда, уживајући у
тражењу, у жељи да други уживају у ономе што смо створили.
Осврћем се, гледам небо изнад којег је златни сјај сунчаног заласка.
У дану који ће доћи, моје мисли задржавају се у бијелој сјенци
облака.
У мени струји сјенка будућих дана!
|