|
МЕНИ ЈЕ ЖАО
Је ли дно близу младости њене
каква је то Божија казна
кад је љепота оличје жене
божанско тијело, а душа празна.
Кад жена
свјесно у пропаст иде
мени је жао но себе сама
и чиме може човјек што жели
подићи душу гдје живи тама
Шта ли
то буде, шта ли се сломи
кад се љепоте до бола скрше
какав ли је неспокој жене
док ђаво црни животом врше
Не
ум'јем, Боже, ти јој помози
због ње ја клечим крај лика твога
и не наведи је на искушење
но је избави од лукавога
Па
стављам тамјан нек замирише
и њој за здравље палићу свијеће
и крстим се, погнуте главе
подари, Боже, мало јој среће! |