Аутори Завичајне збирке


Симо Кларић
 

Симо Кларић је рођен 1924. године у Боријама, код Калиновика. Учесник је НОР-а од 1941. Новинарством се бавио од 1947. године и радио у Сарајеву, Београду и Москви.
Прве литерарне радове штампао је у београдским листовима и часописима. Објавио књиге: «Глигерева стијена», проза за дјецу (1955); двије књиге хумористичке прозе: «Ми, шала и живот» (1957) и «Адам, Ева и хљеб» (1963). Романе: «Колиба на Зобишту» (1983), хумористички роман «Људи нарочитог кова» (1995), роман о грађанском рату и избјеглицама из Босне и Херцеговине «Раскућени» (1997), збирку «Ловчеве приче» (1998, друго издање 2004), књигу хумористичке прозе «Насмијте се људи» (1999), роман «Милионер» (2001), збирку поезије «Босанске баладе» (2002, друго издање 2003), роман «Борјани» (2005) и роман «Расуло» (2006).
Међу тринаест аутора заступљен је у антологији југословенског хумора «Савремени југословенски смијех» (1959).
Живи у Касиндолу, код Сарајева.

 

 

 

Симо Кларић



МРКАЉИ ЧЕКАЈУ ТУРИСТЕ (одломак из приче)

На десној страни главне козје стазе Хркановци – Мркановци, на обалама плаве Пишталине, леже сунчани Мркаљи. Ја кажем «леже», а можда би било боље рећи – клече. А вјерујте да се не би много погријешило кад би се за Мркаље казало и да – чуче! Јер кад би далековидо око неког непознатог посматрача, рецимо туристе, гледало са Јазавчеве Главице седамнаест кућа расутих око обала шумне Пишталине, њега би сунчани Мркаљи неминовно подсјетили на јато џиновских врана које чуче на камењу и нешто чекају. И он, туриста, одушевљен велељепном панорамом Мркаља, хтио не хтио, морао би да извади из џепа шарену хартију туристичког водича и да кликне са Јазавчеве Главице:
- Мајн Гот, Мркаљи!
О природним љепотама Мркаља чуло се надалеко. Тим љепотама одушевљавали су читави Хркановци, пола Мркановаца и четири куће под Јазавчевом Главицом. Мркаљи су били поносни на своје сунчане перивоје, на шумну Пишталину и на њен модри вир под Ћамиловом кућом кога је само једном пресушило троје жедне телади...