|
|
Бранко Чучак
Из збирке поезије «Ову би воду требало окупати»
ЈАЈЕ УЧИ КОКОШКУ
На оба кољена клечећи,
с објема рукама у прсима,
молим те сиђи с тог плафона,
међу мене. Све овдје на поду.
Било би добро да сиђеш с плафона,
било би мудро да сиђеш с плафона,
било би добро и мудро да сиђеш с
тог плафона. У темељ.
Паднеш ли озго на ме, скрцкаћеш
ову костобољу,
протрешћеш Фабржеово јаје, у мензури
за тамну мокраћу, нефролошке ноћне
смјене. И ноћне посуде посљедњег
пишања, прије него што се огласи:
«Слава му»!
Падни озго, међу мене, с тог плафона.
Мени у темељ.
Прстом си створио Адама, а једна је
варница бљеснула на своду.
Нека варница остане гдје је бљеснула,
нека Адам оде гдје му је широко поље,
али те молим на оба кољена, с обје
руке у прсима. Сиђи с тог плафона, међу мене.
У темељ.
Дозволи да једном једно јаје учи кокошку,
те да међу мене сиђеш, с плафона на под,
трљајући дрвце од дрвце, све док не искочи
ватрица. Да освијетли и темељ и свод.
Спадни у прву заповијест, да не би
свједочили лажно, да не би
заискали
туђе.
Сиђи у јаје да учимо кокошку.
Оба на тлу.
Оба међусобни!
У Сарајеву 11.4.2004. |
|