Пјесник Владимир Настић умро је 11. марта 2010. године
 

ЗА ГЛУВИМ СТОПАМА
                                                   Владимиру Настићу

Шта нам зборе тврде речи?
Где траг праве Глуве стопе?
Можемо ли ишта рећи
Кад се твоје очи склопе?

Сам, да ли си У камену?
Под бусењем дал' си будан?
Откуд туга на рамену
И час овај хладан, студан?

Ту сам, брате, лепог чела!
Премда су ти Горке песме!
Ту, где су нам крхка тела
Па ни једно устат' не сме.

Осетиш ли да пролеће
Ливаде и стабла спрема?
А још смрзло, и болеће,
Јер те с нама више нема.

Опраштамо се данас од Владимира Настића – Човјека; од Владимира Настића – Пјесника... и знамо да ће са нама, у исто вријеме наставити да живи и Човјек и Пјесник Владимир Настић... Владо, како смо му се најчешће обраћали. Требало би овдје речи: Драги наш, Владо. А, јесте и драги, и наш Владо... један и посебан – онако, високог чела и праве кичме... Знао је Владо, сигурно, кад сви поспу, а оживи глуво доба праћено Глувим стопама – колико кошта усправан ход и несагињање пред камама и оним силним измима – фашизмима и комунизмима – који ни српском тијелу, ни српској души нису дали да зацијели, да преболи погроме и јаме.
Владимир Настић, књижевник, родољубиви пјесник, „истински Шантићев потомак“, како га је прецизно видио проф. др Ранко Поповић, стварао је и створио своју прозу и поезију у камену, који, гле чуда, рађа и пјесмом и јауком, добрим даром, и јаловом надом. Носећи са собом косовске мотиве, сеобе и диобе, ратове и збјегове – измичући пред звјеровима, Владимир Настић је дао своју поезију и прозу, да траје и да се не заборави. Поред своје, настићевске, и некада јесењиновске душе, убаштинио је кôд читавог српског бића.
Нећу вам говорити о томе колико је времена Владимир Настић проводио у Матичној библиотеци – а, проводио је много. Долазио је најмање једном седмично... Рећи ћу тек да је у посљедње вријеме рјеђе био са нама – „због“ ружна времена, велике зиме и снијега, и да је наговијестио свој прозни рукопис који треба да се „уреди“ и „пречита“ још једном – и, да се објави. То су посљедње вијести о његовом стваралачком раду.
Пјесник нема смртну душу. Знајући то, сигурна сам да ће Владимир Настић, поета и књижевник, бити са нама дуго, и послије нас. Мени још, драги Владо, остаје у овом часу да ти као добар војник салутирам у име Матичне библиотеке, у своје лично име и као секретар „Просвјете“ Источне Илиџе и Источног Новог Сарајева, настојећи да твој драги лик, поносан и усправан, сачувамо за сва времена.

Миљевићи, 13.3.2010.
Маријана Петронић