|
|
ИН МЕМОРИАМ
(Радослав Самарџија 1953-2009)
Прошло је само четрдесет дана откако се опростисмо од
нашег пријатеља, пјесника Бранка Чучка, а мени, поново, драги мој Раде
припаде тешка и болна дужност да се опростим од тебе, још једног великог
пјесника и нашег искреног пријатеља.
Ево, пратимо међу звијезде, горе на небо да бдије над нама још једног поету,
још једног боема, коме овоземаљска блага нису била наклоњена, али му је зато
свевишњи подарио огроман поетски таленат који је он довео до потпуне
зрелости.
Радослав Самарџија је рођен у Грабу код Трнова 1953. године и већ као младић
почео је литерарно стваралаштво објављујући у свим тада водећим часописима,
а онда долази рат и односи његову кућу и са њом његове рукописе. Говорио је
да му је жаливије рукописа него куће.
Ипак, успио је објавити збирке пјесама «Говорим српски», «Марко Краљевић и
телевизор», «Послијератна идила» и добио је низ пјесничких награда, као и за
књигу пјесама «Дјеца нису овце», али је тај рукопис изгубљен и нажалост
никада није пронађен.
Схватајући овај свијет и ову збиљу више као лудницу него као домаћинску
кућу, ти си Радославе најрадије пјевао дјеци и преживљавајући са њима, а у
својим стиховима, прве љубави, прве јединице и петице, прве радости, али и
прва разочарења.
|
|
Али, кад си запјевао из дна душе опоменом овим старијим и
луђим, кад си схватио да је стварност више мочвара него ливада, већ је рат
бјеснио овим просторима, а ти као сваки Србин, одгојен у духу православља
кренуо си да браниш баш ту нејач којој си пјевао. Часно си и тај дуг према
отаџбини одужио, али она остаде дужна теби.
И ти си окушавао, као и велики Бранко Миљковић, да одговориш на питање «да
ли ће слобода знати да пјева, као што су сужњи пјевали о њој», а ти одговори
се налазе у твојој поезији.
«Сад кад је свет постао лудница/ У којој нам вежу језике и руке/ Ко још сме
за трагом Романијског Свица/ Да подбоде коња гори у хајдуке?» Тако си ти
пјевао и говорио да «и кад се збрајамо опет неко фали» и да «наши животи око
смрти у све ужем кругу узалудно беже».
Тако једноставним, а тако великим ријечима, осим дјеци, пјевао си боемији,
кафани, друштву, пријатељима. Кафана је била замјена за изгорјелу родну
кућу, за изгубљени завичај.
«Шта ће кафана кад једног дана једна столица остане празна». Ништа мој
Радославе. «Које ли дивоте кад пију пјесници». Ево, истина је и снегови се
топе, и жене клече, и пуковници скидају капе, и црвено слово са календара
пјева. Ти си знао како је то кад пјесници пију и да нема посљератне идиле,
да идиле нема и да фатаморгана коју су измислили умјетници.
Шта нам остаје на крају, када и тебе испраћамо Богу на истину, него да се
надамо да ћеш и горе међу звијездама, али и међу облацима, сједити за
кафанским столом и писати стихове.
Ми смо још доле приковани за земљу, гдје ћемо попити за помен твоје чисте
пјесничке душе и рећи: «Нека нам живи пјесничка глава шта ће кафана без
Радослава»!
У име нашег другарства, у име поезије, нека ти је вјечна слава и нека је
покој твојој боемској души.
Недељко Зеленовић |
